Агенда
31. Август (сриједа)
20.00 - Пиће добродошлице
01. Септембар (четвртак)
09.00-10.00 - Регистрација учесника
10.00-11.15 - Отварање Научног скупа и поздравна ријеч
- Проф. др Спасоје Тушевљак- Предсједник Научног одбора
- Проф. др Радослав Грујић- Ректор Универзитета у Источном Сарајеву
- Академик Др Рајко Кузмановић- Предсједник Академије наука и умјетности Републике Српске
11.15-11.30 - Кафе пауза/Обраћање медијима
11.30-14.00 - Пленарна сесија
14.00-15.00 - Пауза за ручак
15.00-17.00 - Радна сесија
18.00 - Округли сто
„Политичка стабилност као основа економског опоравка и развоја Републике Српске и Босне и Херцеговине“
21.00 - Свечана вечера
02. Септембар (петак)
09.00 - Затварање Научног скупа
10.00 - Излет
Да ли је економска наука толико значајна да је одговорна за све проблеме савременог свијета!?
Или је претенциозно “прогутала жабу” несхватајући да је однос природе и друштва превасходно детерминисан идеолошким, институционалним и организационим пропозицијама(па тек потом и економским!?) које, са већом или мањом мјером слободе и принуде, дејствују на појединце и колективитете на начин који дјелотворност економских догми и генерисаних управљачких механизама чини упитним и неизвјесним, данас и у перспективи!?
С друге стране неријетко се занемарује да се и слободе и принуда легитимизују као преферирани механизми за остварење економских интереса, што у условима диверзититета, конфликтности и волатилности природних и друштвених односа компликује формулисање хијерархије циљева и циљ(а)не добробити, не само у дугом року, него и тренутно; за појединце, колективитете и цивилизацију.
У таквим околностима форсирано самољубље и некритчка апологетска приврженост универзализацији економских спознаја, у цјелини или фрагментарно, ограничава могућности економске науке да јасније сагледа дејства легитимних и/или нелегитимних механизама слободе и принуде на економске законитости и домете преферираних догми и пропозиција.
Претенциозност која адресира профит као неупитно примарни(скоро искључиви) циљ и тржиште као неупитно најефектнији механизам за остварење тог циља, не може избјећи суочавање са емпиријским околностима које јасно указују да, не само природни, него и друштвени феномени имају много комплекснија значења и импликације него што их преферирани “економистички” приступи и идеологије могу да интерпретирају!?
Истраживање природних и техничких феномена значајно је допринијело развоју економије , с тим да нарастајући друштвени конфликти и контраверзе траже нова идеолошка и доктринарна преиспитивања за балансирање коегзистенције и одрживост природе и цивилизације!?
Може ли економска наука задржати и/или унаприједити ефикасност и ефективност ако не проблематизује идеолошке и филозофске постаменте савременог свијета и не преиспита и редефинише полазна начела слободе и конкуренције,те структурних и генерисаних ризика!?
Значај политичке филозофије као мисаоног оквира за формулисање било које идеолошке парадигме која доприноси разјашњењу ове и других недоумица, се увећавао развојем цивилизације.
То посебно долази до изражаја у либералним друштвима која карактерише слобода идеолошке конкуренције, гдје се функционалност таквих друштава управо изводи и легитимизује из континуелне способности обнављања и одржања конкуренције у идеолошком и сваком другом домену!?
Начело слободе је незамисливо без либералних и демократских друштава заснованих на конкуренцији (једнаке могућности за све), што би, суи генерис, требало примарно да значи постојање неограничаваног идеолошког и филозофског плурализма и конкуренције у формулисању и реализацији друштвеног и економског односа!?
С друге стране, слободе, али и конкуренција, неријетко су лимитирани етаблираним структурама моћи и механизмима принуде који друштвени и економски однос позиционирају не у интересу већине, него у интересу моћних и богатих који су, де фацто “занемарљива” мањина, што дерогира демократска начела као темељ устројства либералних друштава!? Како одговорити на посљедице које “природна лутрија” (већина цивилизације је “мање способна” од ефикасне “мањине”, и уз то родјена у сиромашним земљама) ситуира у предворје слободе и конкуренције, односно како се заштити од ризика нестабилности а да се не угрозе основне поставке о неприкосновеној ефикасности идеологије либерализма!?
Да ли субвенције као прокламовани механизам заштите од нежељеног исхода проблематизују конзистентност либералне идеологије чињеницом да би богата и способна “мањина” требало да компензује недовољно ефикасну сиромашну “већину” неовисно од сопствене воље и интереса, што отвара и бројна друга питања(како, у ком оквиру и обиму) укључиво и питања ефикасности и оптималне алокације ресурса, како год тумачење изабрали!?
У којој мјери “природна лутрија” у домену распореда ресурса легитимише право “ускраћених” на париципацију кроз механизме слободе и/или механизме принуде, и како теорија и пракса међународних односа данас институционално и ван институционално доприноси (не)стабилности држава, институција, пословних ентитета и грађана!?
Ова, као и бројна непостављена питања, нису свакако само економска!? Надам се да ће нове идеје и приступи овом комплексном проблему, у највећој мјери користити управо економистима, не само за осмишљавање стратегија одрживог развоја националних економија, него и стратегија управљања предузећима у савременим околностима!?
Спасоје Тушевљак, предсједник Научног одбора